ПАРОХИЈА
Развијању једног хришћанског и православног разумевања наших живота у Цркви, понекад може помоћи откривање истинског значења оних речи које изгледају јасне и уобичајене, али се често погрешно схватају.
Једна од таквих речи је и „парохија" која (исто тако) у различитим варијантама постоји и у другим језицима (парохија, парафија).
ПАРОIKIА
Њоме се од најранијих хришћанских времена означавала локална хришћанска заједница. Као таква, појављује се и у списима Отаца Цркве као и у канонима првих Сабора. Изворна грчка реч је ПАРОIKIА и она значи „привремено" или „друго по важности" обитавалиште. Вечни Дом, Кућа, увек се означава као ОIKОС.
За хришћане, овај Дом је Царство Божије, Храм у коме Бог борави, Нови Јерусалим. Бог, међутим, све док се тамо не нађемо, за нас на земљи установљује привремени дом - скинију (шатор) у којем Исус, Оваплоћени Логос живи са нама у Духу Светоме, као што је, такође, живео и са Јеврејима у пустињи, када су путовали у Земљу Обећања. Али, у Старом Завету је ово божанско присустао у Скинији било само симболички изражено кроз Ковчег Завета. У Новом Завету заједничарење са Богом је непосредно и реално у Телу и Крви Христовој. Зато нас парохија, ПАРОIKIА, приводи Дому. Али она овоме може да послужи само уколико ми у њој не гледамо наше достигнуће, „наш понос" или - још горе од тога - национални клуб усмерен ка „сталном насељењу" у ОВОМ свету, далеко од Царства.
САМИ СЕБЕ ПРУЖАМО БОГУ
Парохија је место у којем ми сами себе пружамо Богу, помажемо друге људе, постајемо чланови Цркве Божије, која је позвана да спасава не само нас појединце, породице или (друге) групе (људи), него васцели свет, уводећи га у надолазеће Царство.
Такво је значење и толика је важност коју је Црква дала овој једноставној и уобичајеној речи: парохија. Можда би требало да о овоме размислимо пре но што одемо на неки парохијски скуп (Богослужење) или седницу.
Јован Мајендорф: „Визија Јединства", преузето из часописа Искон, бр. 3
У текстовима Новог Завета, у текстовима Светих Отаца и у Литургијским текстовима до данас важећим у Православној Цркви скривено је присутно једно мистичко али реално поистовећење Литургије и Парохије. Наш назив "Парохија", или "Парокија" - грчки Παροικία - врло је карактеристичан и одаје древно црквено самосазнање о потпуној Цркви Божјој која привремено "борави" (παρ-οικει) у дотичном месту у овом свету. То је бољи назив неголи назив "нурија" (грчки - ενορία), који означава ограничену црквену јединицу, непотпуну и несамосталну, управо онакву каква je данас наша парохија, која је међутим оваква постала тек у III веку. Стара Црква је Парикијом називала месну, локалну Цркву, и то као потпуну и самосталну црквену заједницу, увек и обавезно са Епископом на челу, и увек једну и јединствену у дотичном месту. Када су у III веку настале парохије као данашње формације, тј. као делови једне локалне Цркве, оне су ипак и тада и све до данас остале онтолошки зависне од свога Епископа, од епископалне Цркве (због чега се отада само једна црквау дотичном месту назива саборна или катедрална црква), то јест парохије су остале зависне од Епископа и епископоцентричне организације Цркве, jep je Црква са Епископом на челу догматска и канонска, тј. стална и непроменљива структура Цркве Божје (док остале административне организације Цркве, као: архиепископска, митрополитска, патријарашка, аутокефална нису догматске структуре, нису онтолошке jep нису литургијске, и зато су променљиве структуре, и кроз историју Цркве су се мењале). Речено језиком савремених православних богослова, стара Парикија, тј. данашња Епископија (и тек онда унутар ње епископоцентрична, тј. битно од Епископа зависно организована парохија) јесте непроменљива, евхаристијска, литургијска структура Цркве, док су друге неевхаристијске структуре Цркве променљиве. Узгред речено, у овој еклисиолошкој тачки се и налази битна разлика између нас Православних и римокатолика у схватању Цркве, али то је питање за себе.
Епископ Атанасије Јевтић
