ЊЕГОВО ПРЕОСВЕШТЕНСТВО ЕПИСКОП БРИТАНСКО СКАНДИНАВСКИ ГОСПОДИН ДОСИТЕЈ МОТИКА
Владика Доситеј ( Деспо Мотика) је син Босне поносне, рођен на празник Покрова Пресвете Богородице, 14. октобра 1949. године у селу Загони, општина Олово код Сарајева. Његове благочестиве родитеље, оца Неђу и мајку Росу, Бог је обдарио бројним породом. Захвални Богу за тај бесцен дар они су, верни предачком наслеђу, своју децу од малена васпитали у снажном духу припадности и верности Православној цркви. Од ране младости везан за Цркву и Свето Богослужење, млади Деспот, садашњи наш Владика, одазвао се призиву Господњем и одмах по завршетку Основне школе, ступа у службу Свете Цркве Христове као ученик прве генерације Монашке школе у Манастиру Острогу.
Овај први степен богословског образовања завршава као један од најбољих ученика у својој генерацији (1967-1969). Богословију Светог Арсенија Сремца завршава у Сремским Карловцима, а Богословски факултет у Београду. Због показаног високог успеха у дотадашњем богословском образовању, послат је на постдипломске студије из теологије (специјализација из области пасторалне психологије) које је током три године похађао на Богословским факултетима у Регенсбургу (Немачка ) и Берну (Швајцарска). Монашке завете положио је у Манастиру Светог Николе на Озрену 1970. године. У чин јерођакона и јеромонаха, исте године рукоположио га је Епископ Зворничко-тузлански Лонгин (Томић) у Манастиру Тавна, у коме је вршио дужност духовника, упоредо са студирањем на Богословском факултету.
По потреби задовољења духовних потреба нашег народа у Јужној Америци, послат је од стране врховне црквене управе у Аргентину, где је током 1985-1988. г. организовао Српску православну мисију са три богослужбена места. Са верним народом подигао је цркву Рођења Пресвете Богородице у Буенос Ајресу. До избора за Епископа, вршио је дужност секретара Епархијског управног одбора епархије Канадске у Торонту. За викарног Епископа Патријарха српског са титулом Епископа Марчанског, изабран је 1989. године. Од Светог Архијерејског Сабора опредељена му је дужност да испомаже дотадашњем Епископу Западноевропском Лаврентију (Трифуновићу) у црквеним потребама те Епархије.
У чин Епископа хиротонисан је под сводовима древне Пећке Патријаршије, током заседања Светог Архијерејског Сабора.на празник летњег Светог Николе, 22. маја 1990. Крајем децембра месеца исте године, на историјском заседању Светог архијерејског сабора у Београду, током којег је изабран нови Патријарх српски Павле, формирана је Епархија британско-скандинавска и за њеног првог Епископа изабран је Владика Доситеј.
У протеклих 16 година, наш Владика бринуо се и уз помоћ свештенства и верног народа здушно радио и ради на унапређењу црквеног живота и мисије Православне цркве на простору поверене му Епархије. Досадашњи плодови тога благословеног рада јесу добро уређене постојеће и новоформиране парохије са богослужбеним простором и довољним бројем свештенослужитеља.
У току је уређење главног духовног центра наше Епархије- а то је Манастир Покрова Пресвете Богородице у Еркељунги, јужна Шведска. Надамо се и Богу се молимо да се ти плодови још умноже на духовно добро Српске православне цркве и њеног народа и целе хришћанске васељене.
Епископ Доситеј говори Немачки и Шпански језик
Хиротонисан је 22. маја 1990 године у Пећкој Патријаршији, а децембра месеца исте године изабран је за првог епископа новоосноване британско – скандинавске епархије. Епископ Доситеј говори немачки и шпански језик.Богослужебна лица
ЦРКВЕНА ЈЕРАРХИЈА
Хришћанска богослужења не могу се вршити без јерархије. Јерархију сачињавају: свештенички и свештеномонашки чинови и клир. Јерархија потиче од грчке ријечи ιερά – јера, што значи свештено, посвећено и κληροσ – својина, јер свештена лица су Богу посвећена. Као што Христос изабра апостоле, тако су они изабрали епископе, свештенике и ђаконе и положили су руке на њих (хиротонија – гр. χειροτονια - рукополагање). Према томе свештенство је Божанска установа, код које мора бити поредак, а то су:
- Епископ – од грчке ријечи επι – епи – над; ςκοπεω – скопео – гледати
У почетку епископ и презвитер нису се разликовали, врло често за један или други степен употребљавао се исти назив. Без сумње у епископату је почивало највише богослужбено достојанство и власт. Епископи су наследници апостола. Прве епископе бирали су и постављали апостоли, а касније сви епископи једне помјесне Цркве. Сабор епископа, назива се колегијум. Епископи су по власти једнаки, али по части могу се разликовати. Епископ има право да врши сва јавна богослужења, да поучава у вјери и моралу и има духовну власт и врши надзор мад својом епархијом – дијацезом. Он је неприкосновени управитељ у својој дијацези. Св. Кипријан Картагински каже: «Епископ је у Цркви, и Црква је у епископу.» Епископски степен има четири јерархијске титуле: митрополит, егзарх, архиепископ и патријарх.
- Митрополит – од грчке ријечи μητροπόλις – што означава главни град, титула митрополит је први пут употребљена на I Васељенском Сабору (325.), да би се њиме означили епископи римских главних градова, који су према старом обичају имали имали подчињене епископе сусједних градова. У данашње вријеме митрополити немају таква права, њихова сједишта су у главним градовима и немају подчињене себи епископе. Митрополити се подчињавају патријарху, синоду и сабору. Аутокефални митрополити Руске Цркве имају право ношења бијеле пана-камилавке, двије панагије и крст.
- Егзарх – од грчке ријечи – εξαρχος – ексархос – старјешина, највиши, он је поглавар једне аутономне Цркве која има свој синод, а зависи од мајке Цркве (као нпр. Украјинска Цркве, Бјелоруска Црква, Охридска Архиепископија итд.), њему су подчињени митрополити.
- Архиепископ – од грчке ријечи αρχη – архи - први, επίσκοπος – епископ (онај који надгледа), то је први епископ једне помјесне Цркве или једне области, њему се могу подчињавати епископи и митрополити. Архиепископ је поглавар аутокефалне (самосталне) Цркве.
- Патријарх – је највиша црквена власт он је поглавар аутокефалне Цркве. Предсједава сабором и синодом те Црркве. Руководи партијаршиским управним одбором, велики црквеним судом, освећује св. миро, има првенство у служењу и хиротонише епископе уз саслуживање још епископа.
- Презвитер – од грчке ријечи: πρεςβυτερος – презвитерос – старији
Презвитери или јереји, су наслиједници седамдесеторице апостола. Назив је вјероватно настао док још није било разлике између епископа и презвитера. У нашој данашњој Цркви они су парохијски свештеници. Могу да врше исто сва јавна богослужења, али немају право рукополагати, освећивати св. миро, освећивати антимис итд. Презвитер има три одликовања које је црква у току времена према својим потребама уређивала, то су: протонамјесник, протопрезвитер и протојереј-ставрофор.
- Протонамјесник – одликовање који се даје послије 10 година презвитерске службе, уколико је презвитер показао ревност у служењу и парохијским обавезама. Епископ одликује презвитера граматом, прије почетка литургије, не постоји никаква молитва при одликовању.
- Протопрезвитер – од грчке ријечи πρωτος (први) - των πρεσβυτέρων (међу презвитерима), овако се звао најстарији међу презвитерима по хиротонији при епископској цркви. Он има право ношења хадбедреника, а хиротесија протопрезвитера врши се на малом входу на литургији. У новије вријеме протопрезвитерима који су заслужни.
- Протојереј – ставрофор – од грчке ријечи σταβρος? – ставрос – крст, је највише одликовање презвитера који је заслужан. Раније је бивало да епархијски архијереј (владика) умољава св. синод да протопрезвитера одликује правом ношења напрсног крста. Данас сваки епископ има право да у својој епархији додјели право ношења напрсног крста без св. синода.
- Презвитерски чинови у монашком звању –
- Јеромонах – је адекватан презвитерском чину.
- Синђел – од грчке ријечи – σύγκελλοι (онај који је уз собу/келију епископа), поред административних дужности он свједочи о подобности и моралном животу епископа. Пошто се број синђела умноћио већ у X вијеку, биран је први међу синђелима протосинђел. У новије вријеме при грчким црквама, протосинђели су секретари патријараха. Протосинђел је молитвени чин који је адекватан протопрезвитерском чину, а добијају га заслужни монаси за непорочно служење св. Цркви. Синђел је адекватан протопрезвитеру. Паралелан са овим чином је игумански чин, с тим што игуман може, али не мора бити старјеђина манастира.
- Архимандрит – од грчке ријечи αρχη – први, μανδρα – стадо, то је посебан и највиши чин до епископског звања. Раније се добија одлуком св. Синода, на препоруку епархијског архијереја. Данас епископ има право да сам донесе одлуку, без св. синода. Архимандрит је адекватан протојереју – ставрофору. То је молитвени обред коме се даје право ношења напрсног крста, на малом входу на светој литургији.
- Ђакон – од грчке ријечи διακονος – диаконос – слуга
Постанак овог јерархијског чина је у Дјелима апостолским (Дап. 6, 1-7). У првим вјековима ђакони су се бавили помагањем за трпезом, гладних и сиромашних. У Дјелима апостолским имамо избор седам ђакона јерусалимских: Стефан, Филип, Прохор, Никанор, Тимон, Пармен и Никола (покрштењак). Ђакони су још у првим временима вршили св. тајну крштења и носили Причешће болнима. Без ђакона се није могло извршавати ни једно важније богослужење тако да су ђаконе имале све Цркве. Ђакони су веза између народа и олтара, они приносе народне жртве хљеб и вино епископу, а епископ Богу.
Данас ђакони у нашој Цркви самостално не могу вршити ни једно богослужење, без епископа или презвитера. Ђакон је саслужитељ епископу или презвитеру.
- Протођакон – први ђакон, адекватан архиђакону.
- Ђаконски чинови у монашком звању
- Јерођакон – је адекватан ђакону.
- Архиђакон – тј. први ђакон, они су потпомагали епископа савјетима и дјелима, због чега је за архиђакона биран не најстарији ђакон, него најспособнији. Архиђакони су по достојанству нижи од презвитера, али по власти и упливу надмашили су ове, и тако се догодило да је цариградски патријарх Анатолије (+458.) око 450. године, свог архиђакона Аетија, с којим није био задовољан, рукоположио за презвитера, унаприједивши га да га понизи, како је то казао Лав I (+461.) еп. Римски. Архиђакон је водио надзор на ђаконима и нижим клирицима, бринуо се око помагања сиромашних, водио је наставу и васпитање млађих клирика и потпомагао је епископа у његовој управи. Без његове сведоџбе није вршена ни иједна хиротонија, а често су били и замјеници епископа на синодима. Ради тога су их звали, око и рука епипскопа. Касније су архиђакони изгубили ову власт и свој велики ауторитет, и ван цркве нису имали никакве дужности.
Епископ, презвитер и ђакон су Богом установљена јерархија и свки од њих има своје дужнсости и обавезе како према Цркви тако и према пастви. Има још два нижа степена која су касније установљена ради боље организације у св. Храму Божијем, а то су:
- Ипођакон – овај чин је нижи од ђаконског, из почетка нису служили при богослужењу него су за вријеме литургије стајали на вратима храма водећи надзор, на оне који у храм улазе. На њих су биле управљене ријечи свештеника: «Двери, двери!».
Према 21. канону Лаодикијског сабора ипођакони нису смјели улазити у скевофилакион (ђаконик). НИсу смјели додиривати свете сасуде и није им било допуштено да носе орар. Данас ипођакони се брину око светих сасуда, св. трпезе, носе свијеће на входу, носе дикирије и трикирије, припомаже ђакону у богослужењу али не изговара јектеније.
- Чтец – ово је први степен свештенства од грчке ријечи анагност, што значи читач. Дужност чтеца је читање св. Писма Новога Завјета (Дјела апостолска и посланице) и Стари завјет. Он пали свијеће, доноси свештенику жар за кадионицу иде испред св. дарова. Доноси просфоре, топлоту и брине за чистоћу храма. Укратко он се брине о чистоћи сасуда у олтару и храму.
